vladimir_kurcubic

Проф. др Станиша А. Пауновић (1925–2003)

Члан Инжењерске академије наука Југославије,

Почасни доктор наука Менделовог универзитета,

Редовни професор Агрономског факултета у Чачку,  

Научни саветник Института за воћарство у Чачку и

Научни саветник Института ПКБ Агроекономик у Београду

 

Проф. др Станиша А. Пауновић, научни саветник, рођен је 10. маја 1925. године у селу Орешковица, СО Петровац (пожаревачки). Основну школу и гимназију завршио је у Смедереву. Учествовао је у Другом светском рату од почетка 1944. до октобра 1945. године, након чега уписује Пољопривредно-шумарски факултет у Земуну као студент прве послератне генерације (1945/1946). Током студија изабран је за демонстратора у настави на предметима из области воћарства. Дипломирао је на Воћарско-виноградарској групи 1949. године.

У Заводу за воћарство и прераду воћа у Чачку (касније Институт за воћарство) запослио се 01. децембра 1949. године. У Институту за воћарство непрекидно је радио 30 година у Одсеку за помологију и селекцију воћака (1949–1979). На почетку своје радне каријере (1954/1955) обавио је једногодишњу специјализацију у Великој Британији у чувеним научним организацијама East Malling Research Station, Long Ashton Research Station и Scottish Horticultural Research Institute. Јануара 1962. године на Пољопривредном факултету у Земуну одбранио је докторску дисертацију под насловом „Испитивање неких чинилаца клијавости семена континенталних врста воћака са посебним освртом на утицај стратификовања”. У Институту за воћарство у Чачку стекао је сва научна звања. Обављао је и функцију вршиоца дужности директора, а касније и директора Института за воћарство у Чачку у периоду 1977–1979. године, када је издејствовао материјална средства за изградњу нове зграде Института. Био је професор на Вишој пољопривредној школи у Чачку од 1961. године на предметима Подизање воћњака и Посебно воћарство. За редовног професора Агрономског факултета у Чачку, за предмет Специјално воћарство, изабран је 21. новембра 1979.  године, када заснива стални радни однос. На Агрономском факултету је радио све до одласка у пензију, октобра 1990. године. Активно је сарађивао и са Институтом за научна истраживања ПКБ Агроекономик у Београду, у оквиру Завода за воћарство и виноградарство, од маја 1982. године, када је изабран у 1/3 радни однос на радном месту научног саветника, па све до одласка у пензију.

Проф. др Станиша А. Пауновић, научни саветник, свој научноистраживачки рад посветио је првенствено шљиви, кајсији, брескви и ораху. Објавио је 184 научна рада, 41 стручни рад, 19 научно-стручних радова, 10 монографија, 18 књига и делова књига. Заједно са осталим публикацијама, рефератима, елаборатима и експертизама, укупан број научних и стручних резултата превазилази 400. Резултати његовог рада били су често цитирани у земљи и иностранству. Поред домаћих научних скупова, учествовао је на бројним међународним конференцијама у Великој Британији, Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Израелу, Белгији, Шпанији, Бугарској, САД, Либији, Холандији, Аустралији, СССР-у, Кини, Италији, Немачкој, Турској, Јапану, Грчкој и другим државама. Одржао је 13 уводних предавања и предавања по позиву на међународним научним скуповима.

Био је један од најпризнатијих селекционара воћних врста у Југославији. Током свог научног рада формирао је у Институту за воћарство колекцију шљиве, кајсије и брескве, која је бројала више од 500 сората.

Проф. др Станиша А. Пауновић, научни саветник, аутор је 46 генотипова воћака.

Створио је 16 сорти, и то 8 сората шљиве: Чачанска рана, Чачанска најбоља, Чачанска лепотица, Чачанска родна и Чачански шећер (признате 1975), Ваљевка (призната 1985), Валерија и Јелица (признате 1986); 3 сорте брескве: Чачак (призната 1975), Јулија и Дора (признате 1986); 5 сората кајсије: Чачанско злато и Чачанска пљосната (признате 1975), Вера, Биљана и Александар (признате 1995). Такође, издвојио је две селекције кајсије: Бр IV/81 и Бр IV/167 и одабрао је 5 селекција ораха (Овчар, Ибар, Вујан, Јасеница и Каблар), издвојио је и увео у производњу пет клонова џенарике као подлоге за шљиву, 6 клонова белошљиве и 2 клона џенарике као подлоге и међуподлоге за кајсију и 10 селекција виноградарске брескве као подлоге за брескву.

Многе од наведених сората и селекција, посебно сорте шљиве Чачанска родна и Чачанска лепотица, гаје се веома успешно не само у нашој земљи, у којој чине основу шљиварства, већ и у многим другим европским земљама (Немачкој, Мађарској, Бугарској, Чешкој, Словачкој, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и другим земљама).

Дао је велики допринос раду међународних научних организација, посебно Међународном друштву за хортикултурне науке (International Society for Horticultural Science–ISHS). Био је први председник новоформираног Међународног комитета за кајсију и апоплексију кајсије (1962), на којој се функцији налазио све до одласка у пензију 1990. године. Под окриљем ISHS организовао је 8 међународних симпозијума (III и IV International Symposium on Apricots and Apricot Culture, Lednice na Morave, Czech Republic, 1966. и Суботица, Југославија, 1968; V и VI International Symposium on Apricots Culture and Decline, Madrid, Spain, 1973. и Yerevan, Armenia, 1977; III Symposium on Plum Genetics, Breeding and Pomology, Čačak, Yugoslavia, 1977; II International Workshop on Apricot Culture and Decline, XXII IHC, Davis,  USA,1986). Такође, под покровитељством ISHS, руководио је бројним састанцима радне групе за кајсију, чији је био председник. Био је представник наше земље у Извршном савету (Council) Међународног друштва за хортикултурне науке (ISHS) од 1968. до 1996. године. Учествовао је у раду овог тела 14 пута (Пиза, Ист Молинг, Тел Авив, Варшава, Хановер, Канбера, Ниборг, Хамбург, Брисел, Ос, Дејвис, Бирмингем, Лондон, Фиренца).

Био је председник Радне групе за све врсте шљива у Европи при FAO од 1983. до 1994. године, као и члан Међународног друштва за генетику, селекцију и помологију шљиве. Такође, био је представник наше земље у Координационом телу за генетику и селекцију воћака групе земаља СЕВ-а и СФРЈ (од 1980. године). Био је члан уредништва међународног часописа „Scientia Horticulturae” (1972-1982), Вагенинген, Холандија.

Самостално или са колегама организовао је осам Југословенских симпозијума посвећених шљиви, кајсији и брескви: Чачак 1955, Чачак 1968, Чачак 1980, Гроцка 1986, Гроцка 1987, Гроцка 1988, Гроцка 1989.и Гроцка 1990.

Био је руководилац пројекта из воћарства и главни координатор проучавања, колекционисања и конзервације генотипова воћака Југославије у циљу формирања Банке биљних гена воћака Југославије (1987).

За свој неуморни и напорни научни и друштвено користан рад добио је 34 међународна и национална јавна признања и награде, од којих се могу издвојити: Ударничка значка и звање „ударник” Омладинска пруга Шамац–Сарајево (1947), јавна признања навијача и играча првог тима ФК „Ђурђе Смедеревац” Смедерево за непролазног десног бека (1948), Награда и плакета „Први октобар” поводом дана ослобођења града Чачка (1975), Награда Међународног друштва за хортикултурне науке (ISHS) Дејвис, Калифорнија, САД (1984) за велики допринос развоју светског воћарства, Плакета Института за истраживање ПКБ „Агроекономик” Пољопривредног комбината Београд (1988), Признање Заслужни члан Југословенског научног воћарског друштва (1988), Златна плакета IX Међународног симпозијума за кајсију и апоплексију кајсије, Казерта, Италија (1989), Признање Почасни члан Међународног друштва за хортикултурне науке (1990), Признање Почасни доктор наука Менделовог универзитета пољопривреде и шумарства, Брно, Република Чешка (1995), Плакета Агрономског факултета у Чачку за изузетан допринос развоју Агрономског факултета, Чачак (1998), Повеља Савеза пољопривредних инжењера и техничара Југославије (1995), Златна плакета Института за истраживање у пољопривреди, Центар за воћарство, Чачак (1996), Плакета Универзитета у Крагујевцу (1996), Златна плакета и златна значка Савета „Дани шљиве”, Градачац (1978) и друго. Проф. др Станиша А. Пауновић, научни саветник, постао је 2002. године почасни члан Инжењерске академије наука Југославије.

Пок. проф. др Станиша А. Пауновић, научни саветник, има кћерку Биљану, дипл. биолога, и сина проф. др Александра С. Пауновића.